Viola

Beloga dana čase mute
tuge spomeni dok se bude,
k'o zvuci viole kad zagude
i trgaju tišine skute.

Vizija prošlosti zagospodari
i zasvira muziku svoju,
k'o crna ptica kad zakrili,
uspu sveg’ drugog boju po boju.

A sve drugo napisa vreme,
u boju melema oboji rane,
no zvuk viole misao skrene
na prohujale, bolne dane.

Samo će vreme neizvesno
ugušit’ tužne viole zvuke,
kao kad gospodara grešnog
uguši vapaj paćenog sluge.

No vreme novo da li će doći?
Jesu li poslednji zvuci viole,
ili će život novi pomoći
snovima javu da prebole?

Al’ spomen prošlog večito živi,
u zaborav ne tonu lađe od bola.
Opet ću njima zaploviti
kad sretnu me prene tužna viola.

Lidija Nožanić, I1g