Mladost

Šarenim krilima ispod procvalog bremena,
što tako lako na srcu ga nosim,
letim u predvečerje, izmičem od vremena,
detinjim rukama i nogama bosim.

U ždrebećoj kosi vetar treperi,
razgrće setu, naodosoni žar,
nameće čežnju očima snenim
za tuđim očima bistrim k'o dan.

Na vulkanu tela, usnama, drhtaj
zbog treska srca i pod nogama tla.
Diže se u glavi mladosti oblak
prepun vreline i prolećnog sna.

I liju kiše, ispiru snove,
ispiru tugu, ispiru jad,
al’ proleću laste i donose nove
sunčeve zrake i novi dan.

Lidija Nožanić, I1g