Мој живот у вријеме вируса корона

„Што је нормално за паука, хаос је за мушицу“. Нормалност, свијет какав смо некад познавали и безбрижност, још ће неко вријеме почивати само у нашем сјећању.

                „У Загребу данас двије стотине заражених, власти разматрају увођење строжих мјера, још увијек је на снази црна статистика“, чује се глас са хрватске радио-станице свако јутро на мом путу ка школи. У тренутку кад крочим ногом у аутобус, ја већ знам да је ту. Навикли смо. По уласку бацим поглед по аутобусу. Све што видим би ме прије само годину дана запрепастило, али сада… сада је свакодневица. Суморне очи које се једине виде под маскама, уморни погледи и тијела која су наизглед беживотна… чак и онај ентузијазам и опирање од ношења маски је сада испарио и аутобусом свако јутро, међу некада живахном и несташном дјецом пуном живота, влада тишина коју омете тек понеки уздах нашег возача којег не брине ситуација сама по себи, него да ли ће сви платити мјесечне карте прије него што оду у изолацију. И тако свако јутро. Уђем, посматрам досадне и уморне људе, чујем колико је људи умрло у Загребу (добро, бар не слушам нашу статистику, то би ме већ потресло) и изађем напоље. Напољу, пак, нешто слободније. Или је до скорa било. Кад изађем, рефлексно посегнем да скинем маску, али, наравно, заборавила сам да су сада и на улици обавезне. Промислим пар тренутака, па је ипак скинем. Онда је за пар тренутака вратим кад угледам већи број људи, па скинем, па онда опет вратим. Некада бих, на путу од станице до школског дворишта, размишљала о томе какав контролни имам, кога ћу видјети данас, шта ћу радити вечерас, шта облачим у суботу, зашто је Јована љута на мене и о још хиљаду других ствари. Сада – сада размишљам само о томе колико ми смета ова „глупа маска“, истина, више психички него физички, али опет, смета ми.

Двоумим се да ли, и колико, да вам причам о школи, јер тамо, ех, па тамо су ове мјере најгоре. Мислим да је довољно рећи да се више ни не сјећам како је то ишчекивати велики одмор и на прво звоно изјурити из учионице као брзи воз. Друге ученике, осим оних с којима идем у разред, не виђам, ходником слободно нисам прошетала од марта, а исто толико дуго нисам ни ушла на споредни улаз. Посвуда људи под маскама, мада чуди ме што ми је то тек сад засметало, јер маске су увијек биле ту, само се тек однедавно виде.

Тако изгледа први дио једног дана у вријеме вируса корона. Одмор осјетим тек када дођем кући, када се посветим стварима, али и људима које волим. Ни то није исто као прије, али је најсличније.

Често се даднем на размишљање, посматрам очигледно, тражим одговор на питање: „Зашто људи више цијене оно што су некада имали, од оног што сада имају?“  Знам да је одговор лак, то је зато што је то нешто изгубљено, недокучиво, отписано, али ипак, зар је тако тешко осмотрити свој живот и рећи „захвалан сам“? Да би опстао, човјеков дух мора бити захвалан на нечему. Будите захвални на томе што вам је породица здрава, на томе што имате с ким направити палачинке и уживати у филму недјељом навече, што можете прошетати шумом, удахнути свјеж ваздух, окусити чисту воду, чути кишу, помирисати цвијет. Добро, ово посљедње ја прва не могу, па сумњам у то да и већина других може, али битно је то да треба бити захвалан на ситним чарима живота које су нам и даље доступне, јер, запамтите, и ово за чим данас патимо, за чим нам душа чезне, су некада биле ситнице које смо ријетко, или никако, примјећивали.

Мој живот се, признајем, много промијенио. Ни више, ни мање од живота сваке друге особе у мојој околини. Изгубила сам неке ствари које волим, али то не значи да треба очајавати. Јесте, патим и није ми лако, често сам бијесна и разјарена па љутито проклињем вирус и све што има везе с њим, често ми дође да се предам и дођу дани када и изгледа као да јесам, али људи које волим ме онда, индиректно, натјерају да се тргнем, да изађем напоље, загрлим живот, јер какав да је, један је. Неки чекају сутра, праве планове „за послије короне“, једва чекају да се  све ово заврши. Ја сам једна од њих, али не сматрам да то треба да окупира читав наш ум и сву нашу пажњу. Треба планирати за сутра, али и даље живјети за ДАНАС. Не можемо се уздати у предвиђања доктора и мишљења стручњака којих има на хиљаде различитих. Нико од нас, само Бог, ако га има, може знати кад ће се ово завршити, или уопште, да ли ће.

                И тако, пролазе дани, суморни, досадни и магловити, али ја и даље срећно корачам улицом у нади да се испод свих ових маски крију осмијеси људи који још увијек нису одустали.

Вишња Санчанин, II гимн.