Другови и браћа низ испрели,
Очева и синова читаве чете,
Они су се држави заклели
Да ће нас чувати од оних који пријете.
Велика срца у грудима бију,
Поносно главе држе високо:
„На дјецу нашу се смију!“,
Мисле док гледају непријатељско око.
Док први се пуцањ далеко чује,
И сваки од њих јури ка циљу,
Свакоме мисао далеко путује,
Тамо гдје љубави је у изобиљу.
Мисли су тамо, али тијело је ту,
На нишану стоји, дрхти и моли
Да бар још једном окуси слободу,
Па онда нек па'не и нек се ломи.
Али судбина милости нема,
Она за молитве ни мало не хаје,
Она увијек нешто ново спрема,
Некоме узима, некоме даје.
Дејана Смиљанић
